Home
Интимна лирика Јована Јовановића Змаја
Јован Јовановић Змај у збиркама "Ђулићи" и "Ђулићи увеоци" на свом примеру показује како је живот суров и непредвидив и да човек никад не зна шта га може снаћи.
Ђулићи су збирка љубавних песама пуних радости, среће, чежње и заљубљености, које је Змај посветио својој вечитој инспирацији, жени Ружи. Ружа је његова дика, понос, замишља је као идеалну драгу, она је његов извор живота. Сву ту З,ајеву неизмерну и нописиву срећу заувек прекида и гаси "црна" смрт која му је однела жену, децу, родитеље, бића која највише воли. Он доживљава душевни раздор, патњу и бол и губи вољу за животом. Збирка добија нови назив "Ђулићи увеоци" и представља слику увелог и угашеног живота. У песмама више нема топлине и среће, већ је завладао потпуни мук, туга и бол. Змај сузама лечи тешке "ране" , срце му крвари и како и сам каже: "Пале сузе не из ока већ из срца ојађена." Он нема снаге да се помири са смрћу своје жене и деце и у неким тренуцима губи разум и почиње будан да сања, јер једино у сну може да прича са својим најмилијима, да их дотакне и пољуби и бар на тренутак буде срећан. "Зар јој немаш лека", је реченица која га увек пробуди и тргне из сна и врати у сурову реалност где он слеђен од бола пожели да умре и тако заувек остане са својима.
Све трагедије су на неки начин сличне јер је крајњи исход свакој од њих рана која не зацељује, већ крвари цео живот. Ова трагедија ме је подсетила на ону која се догодила Ромеу и Јулији, и у глави ми стално одзвањају речи оца Лаврентија: "Нагле се среће, нагло и заврше и умру у свом тријумфу, ко ватра и барут што се у пољупцу ниште."
Ђулићи су збирка љубавних песама пуних радости, среће, чежње и заљубљености, које је Змај посветио својој вечитој инспирацији, жени Ружи. Ружа је његова дика, понос, замишља је као идеалну драгу, она је његов извор живота. Сву ту З,ајеву неизмерну и нописиву срећу заувек прекида и гаси "црна" смрт која му је однела жену, децу, родитеље, бића која највише воли. Он доживљава душевни раздор, патњу и бол и губи вољу за животом. Збирка добија нови назив "Ђулићи увеоци" и представља слику увелог и угашеног живота. У песмама више нема топлине и среће, већ је завладао потпуни мук, туга и бол. Змај сузама лечи тешке "ране" , срце му крвари и како и сам каже: "Пале сузе не из ока већ из срца ојађена." Он нема снаге да се помири са смрћу своје жене и деце и у неким тренуцима губи разум и почиње будан да сања, јер једино у сну може да прича са својим најмилијима, да их дотакне и пољуби и бар на тренутак буде срећан. "Зар јој немаш лека", је реченица која га увек пробуди и тргне из сна и врати у сурову реалност где он слеђен од бола пожели да умре и тако заувек остане са својима.
Све трагедије су на неки начин сличне јер је крајњи исход свакој од њих рана која не зацељује, већ крвари цео живот. Ова трагедија ме је подсетила на ону која се догодила Ромеу и Јулији, и у глави ми стално одзвањају речи оца Лаврентија: "Нагле се среће, нагло и заврше и умру у свом тријумфу, ко ватра и барут што се у пољупцу ниште."
